Sažetak
Овај рад посвећен је уговорима о испоруци дигиталног садржаја и дигиталних услуга код којих се једна страна обавезује да другој испоручи дигитални садржај или дигиталну услугу, а друга се обавезује да заузврат, уместо исплате одређене своте новца, уступи личне податке. Последњих деценија, са развојем нових технологија, интернета, друштвених мрежа (...) расте и свест о вредности података о личности. Под тиме се не мисли само на значај који ови подаци имају за самог појединца на кога се односе, за заштиту његове личности и приватности, већ и на њихов огроман економски потенцијал у савременом свету због којег се у литератури називају и „важном валутом у новом миленијуму“. Управо је свест о вредности и профиту који субјекти којима потрошачи уступају своје податке остварују на тржишту допринела промени парадигме према којој су се услуге на интернету које су пружане потрошачима уз прикупљање њихових података, попут нпр. отварања налога на друштвеним мрежама сматрале бесплатним. Због тога се у Предлогу Директиве Европске уније о појединим аспектима уговора о испоруци дигиталног садржаја и дигиталних услуга говори о подацима личности као „противчинидби“ коју потрошач даје као накнаду за испоручени дигитални садржај или услугу. Иако се термин „противчинидба“ није нашао у коначном тексту Директиве, неспорно је да уступање података о личности у овим случајевима представља предмет уговора. Специфичност овог предмета отвара, међутим, различита питања попут могућности процене његове вредности, способности за закључење таквог уговора, права која потрошач стиче у случају раскида уговора, утицаја који правила о заштити података о личности имају на допуштеност предмета уговора, односно на пуноважност тако закљученог уговора, последица раскида уговора онда када су достављени подаци о личности. Рад ће бити посвећен појединим од наведених питања и то подацима о личности као противчинидби и питању пословне способности која је потребна за закључење уговора такве садржине.