Sažetak
У раду се испитује да ли је, с обзиром на редакцију чл. 194 Породичног закона (ПЗ) и чл. 14–16 Закона о основама својинскоправних односа (ЗОСПО), одлуком суда могуће установити право становања на непокретности у сусвојини родитеља и трећег лица. Док највиша судска инстанца има тенденцију да овакву могућност прихвати, полазећи од тога да она „није искључена Породичним законом“, став ауторки рада је да тиме Врховни суд, с једне стране, учитава у ПЗ нешто што у њему не пише: да се и (су)својина лица које није родитељ може оптеретити правом становања; док, с друге стране, пренебрегава овлашћења која ЗОСПО везује за својство сувласника. На тај начин се сувласнику који није родитељ, до пунолетства детета, ускраћују овлашћења која му по ЗОСПО припадају. Конкретно, сувласнику који није родитељ детета се на тај начин суспендују овлашћење држања, коришћења (употребе и прибирања цивилних плодова), располагања, учешћа у управљању, а фактички и могућност да у свако доба, осим у невреме, захтева деобу сувласничке заједнице. Таквим поступањем, судови, вођени идејом правичности и заштите најбољег интереса детета, практично аброгирају део позитивног права.
У раду се најпре излаже општи режим личне службености право становања. Потом се анализира уређење института habitatio у светлу чл. 194 ПЗ и његов однос према праву на поштовање дома у пракси Европског суда за људска права, с којим се често погрешно поистовећује. Даље се излаже о општем режиму права сусвојине према одредбама ЗОСПО, уз поклањање нарочите пажње питању под којим условима се може установити право становања на непокретности у сусвојини.
Анализа јудикатуре, предлози решења која би се кретала у границама ПЗ и ЗОСПО, те закључак о томе да ли је, поводом конкретног проблема, потребна и пожељна интервенција законодавца, биће изложени у другом делу рада.