Sažetak
На Западном Балкану, обичајно право и крвна освета одувек су ишли руку под руку. Култура части обликовала је поступање у случају крвне освете и умира, који је увек био њена супротност. Патријархална средина и племенска подељеност најдуже су је очували у Црној Гори, на Косову и северној Албанији.
Последња два века обележила је појачана активност на њеном сузбијању. У Црној Гори су прво владике, потом кнез Данило, а касније законодавство старе Југославије, па социјалистичко законодавство и, потом, нова власт, по проглашењу независности, покушали да је искорене. На Косову, отпор према сваковрсној власти је нагонио албански живаљ да се држи Кануна Леке Дукађинија. Отоманска империја, Србија, након балканских ратова, па Краљевина СХС (Југославија), као и социјалистичка власт и припадност Србији након распада СФРЈ углавном су непријатељски прихватани, што је повећавало приврженост обичајном праву, али и мржњу према неалбанском живљу. Но, ни самопрокламована независност није искоренила крвну освету. Напротив. Племенски живот северне Албаније, такође, није допуштао ниједној власти да обичаје замени позитивним правом, што данас има погубне последице на младе генерације.
Међутим, током последњих сто година и сама крвна освета је променила бројне своје карактеристике којима се удаљила од самих идеја јунаштва и части, које су је, наводно, красиле, иако самовласно одузимање људског живота, гажење сваког суверенитета државе самосудом не може бити херојски и моралан чин.