Sažetak
Сажетак: Заштита права детета на приватност добија посве другачији карактер у оквирима савременог дигиталног окружења. Развој технологија до којег је дошло почетком двадесет првог века проширио је границе физичког света у безгранични виртуелни простор. Рапидни пораст коришћења интернета и друштвених мрежа је у великој мери утицао на концепт приватности. Фотографије, видео записи и друге информације се, путем друштвених мрежа, јавно деле са значајно ширим кругом лица него што је то некада био случај. Овом праксом су нарочито погођена деца која у интернет окружењу од статуса субјекта, додељеног усвајањем Коневцније УН о правима детета крајем осамдесетих година прошлог века, поново постају објекти активности родитеља. Феномен такозваног шерентинга (sharenting) – прекомерног објављивања фотографија деце на друштвеним мрежама од стране родитеља постаје све присутнији. Родитељи заборављају своју дужност законског заступања детета у његовом најбољем интересу, истовремено сматрајући себе власницима података о деци. Стога се право детета на приватност у савременом добу не исцрпљује искључиво кроз заштиту његовог физичког и психичког интергитета, већ обухвата и контролу над његовим дигиталним идентитетом и подацима који се трајно чувају у виртуелном простору.
Премда је директан приступ интернету често и законски забрањен најмлађим и најрањивијим групама лица, она су све више посредно, преко својих родитеља присутна у дигиталним оквирима. Најчешће је потпуна контрола над одлуком да ли ће информације о детету бити објављене у рукама родитеља, при чему се мишљење детета не узима у обзир услед немарности родитеља или дететовог узраста. Дељење личних података о детету на друштвеним мрежама отвара питања граница родитељског права и обавезе родитеља да поступају у најбољем интересу детета. Нарочите правне компликације настају у ситуацијама када између родитеља постоји несагласност око тога да ли треба објављивати фотографије детета на интернету. У том смислу, Врховни касациони суд Србије је у одлуци Рев 14012/2022 исказао став према коме је објављивање фотографија детета од стране једног родитеља, а противно вољи другог, у супротности са начелом најбољег интереса детета. Имајући у виду да ово питање није експлицитно регулисано нормама законодавства Републике Србије, нижестепени судови су заузели другачије ставове поводом наведеног случаја. Међутим, Врховни касациони суд се у образложењу позвао на чињеницу да је родитељ који самостално врши родитељско право изразио несагласност са објављивањем фотографија детета на друштвеним мрежама од стране родитеља који родитељско право не врши, те да је заправо реч о питању законског заступања детета. Истовремено, на тај начин је у сукобу права детета и интереса родитеља предност дата праву детета на приватност.
Узимајући у обзир узраст и зрелост детета у појединим случајевима од великог значаја ће имати утицај мишљења детета на доношење одлука у вези са његовом приватношћу. Право детета на мишљење, као једно од принципа Конвенције о правим детета игра значајну улогу у очувањеу равнотеже између одговорности родитеља и заштите приватности детета. Од тренутка достизања тзв „дигиталног пунолетства“ дете се сматра довољном зрелим да разуме природу и последице објављивања фотографија и утиче на обликовање сопственог дигиталног идентитета.