Sažetak
Предмет анализе овог рада јесте питање застарелости накнада организација за колективно остваривање ауторског и сродних права. Наиме, у систему ауторског и сродних права, могућност колективног остваривања представља један вид вршења права. Овај колективитет произлази из чињенице да је искоришћавање предмета заштите ауторског и сродних права у савременом друштву достигло размере које превазилазе могућности аутора, односно титулара сродних права, као појединаца, да своја права врше самостално. Стога улогу својеврсног посредника преузимају овлашћене организације за колективно остваривање, чија се улога, суштински, своди на убирање накнада. Будући да је реч о облигационом односу између организације и корисника, питање које се у пракси јавило, а сматрамо да није добило задовољавајући одговор, јесте питање у ком року застаревају потраживања ових субјеката. У одсуству изричитих законских прописа, одговор се мора потражити у сходној примени односних одредаба Закона о облигационим односима, чему је овај рад посветио нарочиту пажњу.