Sažetak
Територијални спорови у међународном праву решавају се мирним путем што подразумева преговоре, посредовање, истражне комисије, измирење, арбитражу и поступак пред Међународним судом правде. Границе између држава су, у пракси, одређиване на основу начела uti possidetis juris и начела ефективитета. Историјски аргументи у циљу стицања територије нису опште прихваћени, већ се захтева да промене граница морају да буду резултат демократски изражене воље држава. Такође, право народа на самоопредељење је коришћено у процесу деколонизације за настајање нових држава, али се јавило и у новије време као на пример у случају Источног Тимора, као основ за стицање независности. Изван сфере колонијализма, право народа на самоопредељење је прилично нејасно и спорно по питању његовог обима и садржине. Традиционални начини стицања територије су и даље од великог, па и одлучујућег значаја у међународном праву. Скоро све државе се ослањају на њих како би поткр епиле своје захтеве за поседовањем одређених територија. Стога, међународни судови и арбитражна тела не могу да их игноришу.