Sažetak
Савремена превенцијска пракса умногоме се ослања на интервенције усмерене ка јачању протективних фактора, међу којима се, када је у питању школски контекст, све више истиче значај ангажованости ученика. Школска ангажованост, као мултидимензионални конструкт који укључује бихејвиоралну, емоционалну и когнитивну компоненту, повезује се са низом позитивних развојних исхода који могу бити у функцији превенције различитих видова проблема понашања ученика. У складу са тим, савремена научна настојања усмерена су на идентификовање предиктора школске ангажованости. Стога је основни циљ овог истраживања испитивање утицаја техника дисциплиновања које наставници користе на ниво ангажованости ученика. Узорак је чинило 860 ученика из шест средњих школа са територије града Београда, оба пола. За прикупљање података коришћене су две скале – Скала ангажованости ученика и Скала позитивних и кажњавајућих техника дисциплиновања које су део обухватног инструмента Делавер скала школске климе. Резултати указују да ниво школске ангажованости ученика варира у зависности од техника дисциплиновања, односно утврђена је снажна повезаност између примене позитивних техника дисциплиновања и виших нивоа ангажованости ученика (r = 0.603, p < .001) и нешто слабија повезаност између кажњавајућих техника дисциплиновања и нижих нивоа ангажованости ученика (r = -0.25, p < .001). Додатно, утврђено је да су технике дисциплиновања значајан предиктор нивоа ангажованости ученика. У складу са добијеним налазима може се закључити да би било оправдано имплементирати програме стручног усавршавања наставника, којима би се, кроз оснаживање позитивних техника дисциплиновања, унапређивање знања и вештина наставника, утицало на повећање нивоа школске ангажованости, чиме би се последично превенирали различити видови проблема понашања ученика.