Sažetak
No-reflow fenomen je definisan kao stanje neadekvatne (nekompletne) perfuzije miokarda kroz određeni segment koronarne cirkulacije, u odsustvu mehaničke opstrukcije epikardne koronarne arterije, odnosno bez prisustva značajne rezidualne stenoze, spazma, okluzivne disekcije ili intrakoronarne tromboze. Razvoj no-reflow fenomena kod bolesnika sa akutnim infarktom miokarda sa ST elevacijom višestruko povećava rizik od ranih kliničkih komplikacija i mortaliteta. Rane intrahospitalne komplikacije se manifestuju u vidu hemodinamske nestabilnosti, akutne srčane insuficijencije uključujući i kardiogeni šok, rupture miokarda, a nastaju kao posledica ekstenzije područja miokardne nekroze, malignih srčanih aritmija, poremećaja u sprovođenju i akutnog edema pluća. Cilj ovog preglednog rada je da se prikažu savremeni aspekti prevencije i terapijskih mogućnosti kod bolesnika sa razvijenim no-reflow fenomenom. Prevencija podrazumeva primenu različitih strategija pre kompletnog ponovnog otvaranja okludirane infarktne koronarne arterije, s ciljem pripreme koronarne mikrocirkulacije za reperfuziju. Preventivne mere bi trebalo da budu usmerene prema različitim patofiziološkim mehanizmima nastanka no-reflow fenomena da bi bile efikasne, od redukcije ukupnog ishemijskog vremena, do primene različitih farmakoloških i nefarmakoloških mera. Primena terapijskih mera je pak potrebna u slučaju neuspešne prevencije i razvoja no-reflow fenomena. U ovom kontekstu terapijski agensi treba da budu efikasni tokom aktuelnog i progresivnog oštećenja miokardne cirkulacije, a savremena metoda primarne perkutane koronarne intervencije pruža mogućnosti isporučivanja visokih lokalnih doza farmakoloških agenasa direktno u infarktnu koronarnu arteriju, za razliku od tradicionalnog lečenja primenom fibrinolitičke terapije.